Mi­len­ko Le­lo­vić (49), iz Bje­li­ca kod Bi­je­log Po­lja, svo­je­svra­tan je fe­no­men kad je ba­vlje­nje ne­kim od za­ni­ma­nja u pi­ta­nju. Ra­dio je kao no­vi­nar, a on­da si­lom pri­li­ka po­čeo da ra­di kao gro­bar. I sad ,,za­vi­ru­je” u tu­đe ra­ke i ni­šta mu ni­je tešlko. Uz to je i knji­žev­nik. Ob­ja­vio je če­ti­ri zbir­ke po­e­zi­je i ro­man ,,Otrov­na ze­mlja Bje­li­ca”. U pri­pre­mi je ob­ja­vlji­va­nje nje­go­vih sa­bra­nih dje­la.
Na pje­snič­kom ma­ra­to­nu u Do­mu kul­tu­re ,,Ko­čo Ra­cin”, u mje­stu Ja­bu­ka kod Pan­če­va, pod mo­tom ,,Pje­smi u čast”, do­bio je tre­ću na­gra­du.
– Ovo je za me­ne ve­li­ko pri­zna­nje. Ina­če uče­stvo­va­lo je 47 pje­sni­ka iz 12 dr­ža­va. Pr­vi put sam uče­stvo­vao kao član Umjet­nič­kog klu­ba ,,Ras­kol­nik”, iz Sme­de­ra­va. U tom gra­du na­mje­ra­vam da se na­sta­nim sa svo­jom po­ro­di­com.
Do­da­je da je na­gra­du do­bio za lju­bav­nu pje­smu ,,Ne­ka te ču­va sve­ti Ni­ko­la”.
– Pre­za­do­vo­ljan sam na­gra­dom, ali i uče­šćem na pre­sti­žnom tak­mi­če­nju. Ova pje­sma je za­stu­plje­na u če­ti­ri zbor­ni­ka, ka­zao je Le­lo­vić, do­da­ju­ći da u sep­tem­bru uče­stvu­je na pje­snič­kom kon­kur­su u Vr­šcu.
– Čast mi je što uče­stvu­jem i pred­sta­vljam Bi­je­lo Po­lje i Cr­nu Go­ru, ali i Ras­kol­nik iz Sme­de­ra­va. Na­dam se da ću oprav­da­ti po­vje­re­nje ži­ri­ja i do­ći sa ovog, ali i sa dru­gih ma­ni­fe­sta­ci­ja sa na­gra­dom, ka­zao je Le­lo­vić.
On je i da­lje za­po­slen u Ko­mu­nal­nom Lim kao gro­bar, a ra­di u Ni­kolj­cu.
– Ko­pam ra­ke, vr­šim eks­hu­ma­ci­je, sa­hra­nju­jem po­koj­ni­ke, i sve ono što dru­gi ne­će i ne vo­le. Me­ni to ni­je mu­ka, jer za svo­ju po­ro­di­cu za­ra­đu­jem mu­ko­trp­no ko­ru hlje­ba, ali i sa­o­sje­ćam sa oni­ma ko­ji sa­hra­nju­ju svo­je naj­mi­li­je – na­vo­di Le­lo­vić.
Ka­že da ga ži­vot ni­je ma­zio i da je oš od ma­lih no­gu po­ku­ša­vao ra­dio raz­li­či­te po­slo­ve da bi obez­bi­je­dio eg­zi­sten­ci­ju. Da bi pre­hra­nio še­sto­čla­nu po­ro­di­cu, pri­je de­set i vi­še go­di­na pri­hva­tio je po­sao ko­ji mno­gi iz­bje­ga­va­ju. Po­sli­je na­por­nog po­sla pi­še po­e­zi­ju i pro­zu.
Is­ti­če da su ga za sa­da­šnji po­sao na­tje­ra­le ži­vot­ne pri­li­ke. Mo­rao je obez­bi­je­di­ti uslo­ve za ži­vot za svo­ja če­ti­ri si­na i su­pru­gu. Zbog njih je u dru­gi plan osta­vio ve­li­ku lju­bav, knji­gu i pi­sa­nje po­e­zi­je, jer od to­ga se, ka­že, ni­je mo­glo ži­vje­ti. Ne­ko­li­ko go­di­na se ba­vio i no­vi­nar­stvom.
– Pri­hva­tio sam po­sao gro­ba­ra jer sam kroz ži­vot sa­hra­nji­vao svo­je naj­bli­že, a po­ma­gao sam i svo­jim kom­ši­ja­ma i pri­ja­te­lji­ma. Za­to i sa­da, to­kom sa­hra­ne, pre­mi­nu­log do­ži­vljam kao ne­kog ko mi je ve­o­ma bli­zak, sa­o­sje­ća­ju­ći sa nje­go­vom po­ro­di­com. Dok rod­bi­na pu­šta po­sled­nju su­zu za svo­jim po­koj­ni­kom, ko­jeg po­la­ko pre­kri­va ze­mlja ba­če­na iz mo­je lo­pa­te, u me­ni ra­ste ne­la­god­nost, ta­ko da je po­sao ko­jim se ba­vim te­ško vred­no­va­ti i ade­kvat­no na­gra­di­ti“, ka­že Le­lo­vić.
Ka­ko na­vo­di, ni­je od ka­me­na. Sr­ce mu za­drh­ti sva­ki put ka­da ula­zi u po­ro­dič­ne grob­ni­ce u ko­ji­ma se na­la­ze dva-tri ili vi­še san­du­ka, a s tim pri­zo­rom se, kao i nje­go­ve ko­le­ge, su­o­ča­va iz da­na u dan.
– No, sve to ra­dim da bih odr­žao po­ro­di­cu i obez­bi­je­dio im ko­li­ko-to­li­ko nor­mal­ne uslo­ve za ži­vot, pri­ča Le­lo­vić.
Na­su­prot ta­ko su­mor­nom po­slu, u nje­go­vim pje­sma­ma mo­ti­vi su naj­če­šće lju­bav­ni. Ne­ke od pje­sa­ma su se „ro­di­le“ upra­vo na mje­stu gdje se za­vr­ša­va ovo­ze­malj­ski ži­vot. Ipak, Le­lo­vić naj­če­šće pi­še u svom do­mu, ka­sno na­ve­če ka­da fa­mi­li­ja po­li­je­že, ka­da če­tvo­ri­cu si­no­va vi­di ušu­ška­ne po­red nji­ho­ve maj­ke. Ta­da mu se sr­ce ra­ši­ri i in­spi­ra­ci­ja poč­ne na­vi­ra­ti.
Ta­ko je na­sta­lo nje­go­vo pro­zno dje­lo ko­je go­vo­ri o ze­mlji Bje­li­ci. To je sa­ga o lju­ba­vi, bi­ću i bi­ti­sa­nju u po­rat­nom vre­me­nu na oskud­nom i po­snom pla­nin­skom se­lu, na sa­moj gra­ni­ci sa Sr­bi­jom, ko­je, osim svo­je ubo­go­sti i na­vi­ke da pre­ži­vi po ma­tri­ci na­pa­će­nih pre­da­ka, mla­di­ma ne pru­ža ni­šta što bi pod­gri­ja­lo nji­ho­vu sna­gu da is­tra­ju u bez­u­spje­šnoj bor­bi za si­gur­nost.
Le­lo­vi­ću je, s ob­zi­rom na te­šku ma­te­ri­jal­nu si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­zi, bi­lo lak­še na­pi­sa­ti ro­man i če­ti­ri zbir­ke pje­sa­ma ne­go li ih od­štam­pa­ti. Ipak, za­hva­lju­ju­ći ma­lo­broj­nim pri­ja­te­lji­ma, sva­ka od njih je ugle­da­la svje­tlost da­na i do­šla u ru­ke či­ta­la­ca, što mu je bi­la ve­li­ka že­lja. Ta­ko je po­ka­zao da i naj­te­ži fi­zič­ki po­slo­vi ne mo­gu uma­nji­ti umjet­nič­ki po­riv. Dra­go mu je i zbog si­no­va ko­ji već uče sred­njo­škol­sko gra­di­vo i ko­ji će ka­da sta­šu, na­da se, je­sti ma­nje gor­ke za­lo­ga­je hlje­ba.
– Iako sam gro­bar, mo­je knji­ge go­vo­re da sam i pje­snik i pi­sac. Ali i da sam pri­je sve­ga čo­vjek, za­klju­ču­je Le­lo, ka­ko ga svi u Bi­je­lom Po­lju zna­ju.M.N.